Demonstracije

 

Kirminalizacija sistema

Građanska pobuna koja je paralisala autokratsku vlast Aleksandra Vučića u poslednjih, više od 7 meseci, ulazi u fazu kolapsa koji postaje  izuzetno opasan. Jedini element koji postojeću situaciju klasifikuje kao mirnodopsku je nedostatak naoružanja sa strane koja je suprodstavljena Vučiću. Pobuna je izazvana urušavanjem države,  sistema i institucija u trenutku kad cenu ovog  procesa plaćaju slučajni prolaznici u padu nadstrašnice. Svima je bilo jasno da država ne postoji i pre toga ali je ova tragedija prva jasno pokazala da bilo ko može da izgubi život od strane države.

Masovne mirne demonstracije koje su pokrenute bile su prva manifestacija opšte pobune a na njih je režim odgovorio represivno, koristeći sva konvencionalne  i nekonvencionalne metode. Od sistemskih (obezbeđenje policije kojeg nije bilo) do vansistemskih (organizovang gaženje studenata) demonstrirajući svoju društveno patološku prirodu, usmerenu protiv sopstvenih građana. Kako je eskalirala pobuna, eskalirao su i napadi na građane što je uzročno- posledično već tada pokrenulo spiralu nasilja za koju još uvek nema epiloga. Podela u društvu je rasla sa svakim sledećim potezom, od inventivnih (mirnih) akcija studenata do ilegalne upotrebe nezakonitog audio oružja. Ova progesija pobune i nasilja se nastavlja stvarajući široki potencijal  za konfikt.

Anatomija pobune

Studenti su razumeli da je pacifikovana pobuna, nenasilna, strani teren za vlast koja je po svojoj prirodni nasilna, čije se bistvovanje u politici (inspiratori ratova) i dolazak na vlast (paljenje ambasada) uvek oslanjalo na nasilje. Shvatili su da sve dok zadržavaju protest u „Gandijevskim“ okvirima vlast nema adekvatan odgovor i ne nalazi se na svom terenu. U nasilju i nasilnim oblicima pobune vlast je po svojoj prirodi mnogo iskusnija, organizovanija i studenti (kao i građani) nemaju kapaciteta da se nasiljem suprodstave. Izbegavanje sukoba je držanje konflikta na terenu u kojoj režim Aleksandra Vućiča nije u stanju da adekvatno reaguje i ova intencija studenata je zapravo dovela do produžavanja i omasovljenja opšte pobune.

Anatomija države

Režim je već godinama bio suočavan sa dokazima sopstvene korumpiranosti, kriminalizovanosti i većina građana Srbije je  u manjoj ili većoj meri svesna da je jedan od stubova režima organizovani kriminal. Bilo da se radi o navijačkim hordama, organizovanim kanalima za šverc droge ili visokoj korupciji, ova osobina režima je bila očigledna. Postojala je ipak mimikrija (ograničenog dejstva) da postoji država, policija i sudstvo te da je Srbija ipak država koja se formalno zasniva na vladavini prava i zakona. Eskalacijom pobune ova mimikrija se postepeno izgubila i danas su u protiv zakonito postupanje umešani istražni organi policije, tužioci i sudije, ali javno. Dok je nekada u cilju očuvanja „mimikrije“ pravne države, zakon manje ili više bio deo javnog nastupa vlasti danas se ta težnja u potpunosti izgubila. Tako dolazimo u situaciju da se kao nasilničko ponašanje tretira polivanje vodom i zviždanje „režimskom studentu“ koji je jedan od imaginarnih promotera Vučićeveve vlasti. Istog dana, napad na dvoje ljud,i na čije je živote sa umišljajem nasrnuto vozilima (auto i kamion) ,klasifikuje  se  kao polivanje vodom i ako je zakonska klasifilacija ovakvog dela ubistvo  u pokušaju i terorizam. U praksi to znači da je u su u protiv zakonito postupanje, javno i deklarativno uvučeni policajci koji su vršili uviđaj, tužilac koji je klasifikovao predmet i sudija kom je dodeljen. Nekada su ovakvi slučajevi prikrivani zarad stvaranja „iluzije“ vladavine prava ali je režim Aleksandra Vučića prvo od toga odustao. Ova težnja stvaranja „imaginarne“ stvarnosti  u kojoj vladaju red i zakon bila je poslednja „dobra“ strana vlasti jer je makar pokazivala potrebu da se Srbija lažno predstavi kao pravna država.

Video snimak, poznatog YouTubera koji se obraća policiji i traži dozvolu za ulazak u javni prostor (pionirski park) koji je protiv zakonito ograđen i policija koja mu odgovara „pitaj njih“ jasno pokazuje da je resor javne bezbednosti izgubio vlast i kontrolu nad delom  teritorije Srbije. Činjenica da je isti napadnut i da policija nije reagovala (smela ili htela) demonstrira ograničenost mandata državnih bezbednosnih struktura na delu njene teritorije u sred Beograda. Pionirski park, prostor ispred predsedništva Srbije, za policiju ima isti status kao Kosovo (pod protektoratom) ili autonomne oblasti iz vremena početka karijere Aleksandra Vučića i Vojislava Šešelja.

Dva dana ranije u Crnogorskom parlamentu, u toku rasprave vezane za unutrašnja pitanja ove države prikazana je fotografija iz Pionirskog Parka na kojoj se nalazio Luka Bojović koji je okarakterisan kao vođa Zemunskog klana (istog onog koji je ubio Đinđića). Jasno ko je vlast na prostoru teritorije Srbije iza koje se krije kancelarija predsednika  a MUP Srbije nema mandat i ne garantuje bezbednost.

Zaključak

Mirne demonstracije zadržavaju ovu pobunu na terenu koji je stran vlastima i na koje nisu u stanju da odgovore. Progresivan rast represije zapravo oduzima režimu prerogative države i on gubi poverenje institucija kao i delove teritorije koji postaju zone bez vladavine zakona (makar formalne). Ovakve teritorije su imanentne političkoj istoriji postojećeg režima i sve su ih izgubili. Procesno posmatrano vlast gubi političke atribute i oslanja se na krimnal čak i javno, napuštajući tako državu kao pojam.