Protest i njegove faze

 

Talas široke društvene pobune koji je zahvatio Srbiju, predstavlja fenomen dosadašnjeg političkog bunta i u nekim apsektima prerastao je pobunu koja je rezultirala Miloševićevom smenom. Ovaj pokret, pored toga što je našao način da dopre do politički inertnijeg (neobrazovanijeg, neinformisanog) dela političke javnosti (akcije studenata- marševi, trke), nema apsolutno nikakvu spoljnju podršku. Za razliku od Otpora i DOS-a koji su bili spoljnopolitički interes više značajnih velesila (Amerika, Evropa) sadašnji pokret levitira  u prostoru „simpatija“ bez pordške, ne postoji ni  pretpostavkva vrednosti (uticaja) ovog pokreta u političkoj budućnosti Srbije. Floskulu „obojene revolucije“ plasirala je nasilna vlast kao privreremni medijski spin stvarajući paralelnu stvarnost u kojoj obitava jedan mali krug glasača koji je podržavaju. Podrška aktuelne vlasti u većoj meri bazirana je na kriminalu, kupljeno- ucenjenim glasačima i delu javnosti koja i ne traži „paralelnu stvarnost“ na kojoj bi bazirala politički stav. Vlast Srbije se održava na glasačima bez političkog stava.  Efekti tektonskih društvenih promena, koje traju već osam meseci, nisu valorizovale vrednost  u politici i nema adekvatne refleksije pobune  u političkom sistemu. Dok većina aktivista, gubi energiju, postustaje, jenjava i ulaže znatno više napora kako bi održavala ovu društvenu pobunu svi se pitaju zašto je tako???

Zato što je ovo jedan od retkih društvenih pokreta koji nije režiran. On nema svoje inspiratore koji su vodili i usmeravali pobunu, nema „drugu stranu“ u odnosu na vlast, koja bi imala dovoljno znanja, sposobnosti i iskustava da pobunu valorizuje. Ovaj pokret definitivno nastaje kao odgovor na državu i vlast kakva je aktuelna u Srbiji. Koren njegovog nastanka nije samo u nadstrašnici kao ekstremu, on je  iniciran u tragediji u Ribnikaru, Dubioni... Pokret je odgovor na vlast, standard pravde, koji je ona donela i posledice koje  za građane ova vladavina donosi. Više od milion ljudi se kroz ovaj pokret izjasnilo da napušta sistem i da neče biti njegov deo dok se ne obezbede minimumi standarda koji će zadovoljavati njihova očekivanja od države. Vlast je godinama, medijskim spinovima, korišćenjem različitih tehnika manipulacije i ucena uspevala da ove „krize“ nasilno uguši i iskazivanje nezadovoljstva kondenzuje, vrati u okvire društvenih mreža i skloni sa ulice. Nezadovljstvo koje ih je prouzrokovalo nikada nije razumela i samim tim ni pokušala da ga reši kao uzrok već je samo rešavala posledicu. Naravno, uzrok bi morala da pronađe u sebi za šta SNS, kao ni Aleksandar Vučić nemaju intelektualne ni emotivne kapacitete. Oni sebe ne vide kao razlog za pobunu jer su sami fokusirani na sopstevni „plen“ te svaku vrstu  ataka doživljavaju kao atak na „plen“  i jedini smisao društvenog anagažovanja vide kao borbu za plen. U njihovom svetu neko drugi hoće da se ugrađuje u neke sledeće nadstrašnice i svoju pozicju moći brane sa tog aspekta.

Moć se nalazi u rukama vlasti i to je vrlo jasno osikano kroz brojeve. U 2012, godini kada SNS dolazi na vlast javni dug Srbije bio je 15,85 milijardi eura a Srbija nije imala nijednog milijardera. Danas 2025, javni dug Srbije je 108 milijardi eura a Srbija ima 48 milijardera. Štiteći ove pozicije vlast nastavlja sa dosadašnjom praksom kondenzacije pobune i prevođenje nazdovoljstva u njima prihvatljive okvire društvenih mreža ili retkih slobodnih medija. Problem vlasti je kada su nazdovoljni na ulici blokiraju raskrsnice ili demonstriraju na taj način da ugrožavaju proces prenosa novca (stečenog zaduživanjem) iz ruku države u ruke pojedinaca. Kako bi otklonili ovu smetnju vlast je spremna da uradi sve, ukine Univerzitet, upotrebi audio oružje, gazi studente kolima... Zbog toga je očigledno da društveni pokret u ovom načinu delovanja ugrožava vlast ali sa druge strane on nema efekata jer nije deo „globalno političkih“ igara već je samo glas nemoći obespravljenih. Zbog toga on osvaja simpatije spoljenjeg sveta ali ne zavređuje podršku. Zbog toga je će EU ispred svojih vrednosti da stavi svoje interese i da proglasi Jadar strateškim projektom. EU nema problem sa 48 milijaredera u Srbiji ali ima problem sa Litijumom i ako je aktuelna vlast spremna da im pomogne u tome oni će je konkretno podržati. Vrednosti koje deklarativno čine EU kod političkih demonstranata mogu da osvoje simpatije ali ne i podršku.

Očigledno je da ova pobuna daje ogromne rezutate jer je dovela vlast u situaciju da ukine Univerzitet što predstavlja suštinsko „zverstvo“ modernog poimanja politike. Takva vlast može da dobije pordšku neke Afričke zemlje koja sopstveni univezitet ima 50- 60 godina ali ne može da dobije podršku modernih Evropskih zemalja čija je Univerzitetska tradicija znatno starija. ( Pariski Univerzitet- 1150, Kralov Univerzitet – 1348,  Lajpcig – 1408...). EU će i dalje trebati litijum ali uticaj javnosti na vlast u standardima demokratije EU je drastično veći i oni ne mogu da budu politički partneri nekom ko ukida Univerzitet. U tom začaranom krugu Vučič gubi podršku što je zapravo trend koji je počeo sa prvim oblicima agresije prema demonstrantima. Nekada je za studente bila nedostižna situacija da policija obezbeđuje njihove skupove a danas privode one koji provoricaju i dobacuju! To je uspeh koji većina učesnika ne prepoznaje jer to je osvojeno pravo na demonstracije. Problem je u tome što je autoritativni režim ogrezao u bezumlje do te mere da su naše prve pobede zapravo minimalni standardi demokratskog društva. Zato je ovo maraton i sastoji  se od milion malih pobeda koje lako zaboravljamo čineći ovo društvo „normalnijim“ i udaljavajući ga od Aleksandra Vučića.

Vlast po starom receptu pokušava da ponovo stvori imaginarnu stvarnost u kojoj nisu važni životi dece ubijene u Ribnikaru, Dubioni ili nastradalih pod nadstrašnicom ali je važan EXPO! EXPO je put novca od zaduživanja države do pojedinaca milijardera. Kako bi stvorio ovu fikciju režim Aleksandra Vučiča mora da simulira pobedu nad političkim protivnicima. Tako se nakon različitih oblika i načina pritisaka, neke škole su se vratile na nastavu. I ako je ova vest prenošena, eksploatisana a režim je predstavio kao pobedu, kako izgleda ova pobeda?

 Škole suštinski ne rade niti će ikad raditi pod ovim režimom. Istina, mi se jesmo vratill na nastavu ali jedna koleginica drži časove od 30 minuta, druga drži samo dopunsku nastavu, treća  je odmah prepisala i zaključila deci ocene sa polugodišta a četvrta je svima zaključila petice... Dok se nismo vratili na nastavu makar je  bilo jasno da je škola u štrajku i kakva je priroda štrajka. Sad, kad svako od nas ima svoju verziju opstrukcije nastave direktor ne može da pronađe odgovarajući okvir delovanja jer je svaka opstrukcija drugačija. I konačno je dao otkaz.... – rekao je jedan od profesora tehničke škole koja se pre manje od mesec dana vratila u nastavu.